IZ TOTALNO DRUGAČIJEG UGLA Nenad Lalatović za Blicsport: Sudbina se opasno poigrala sa mnom
Majka mi je umirala na rukama, brata je udario autobus, bio je u komi, klinički mrtav, zato ne dam na sebe. Želim da budem predsednik Srbije - kaže mladi stručnjak.
Nenada Lalatovića u Čukaričkom zovu Venger, ali bi on, lično, više voleo da bude „srpski Bearcot”. Po uzoru na slavnog italijanskog selektora, a iz poštovanja prema dedi koga je mnogo voleo, planira uskoro da sedne na klupu sa lulom u ustima.
- On me je odgajio i svi kažu da ličim na njega. Rođen je u Nikšiću, bio je veliki trgovac. Vodio me je na treninge, ispunjavao mi sve želje i bukvalno mi je bio drug. Sećam se da je uvek nosio šešir, košulju, pantalone i pušio lulu. Pravi gospodin starog kova. Bio sam mu omiljeni unuk i kada bi dobio penziju, uvek je odvajao meni sa strane neku siću da niko ne zna. Mnogo sam ga voleo i teško mi je palo kada je umro u 83. godini, baš na dan kada sam potpisao stipendijski ugovor sa Zvezdom. Nije dočekao moju prvu utakmicu. Iz poštovanja prema dedi, planiram da kupim lulu i da je koristim u trenucima opuštanja. Možda i tokom meča, to mi baš deluje otmeno i originalno - kaže Lalatović za Blicsport.
Njegovi intervjui podižu prašinu i izazivaju lavinu reakcija. Svejedno je da li govori o Zvezdi, Partizanu, sudijama, političkom opredeljenju, filmovima, muzici... Može i o crnoj magiji:
- Imao sam 16 godina kada su čudne stvari počele da se dešavaju mojoj porodici. Brata je udario autobus, policija nas je pozvala na fiksni telefon i obavestila nas da je Saša poginuo. Šok, neverica, katastrofa. Ležao je u mrtvačnici prekriven čaršavom, dok smo otac i ja preuzimali njegove krvave stvari. Stric Voja je nekako ubedio pokojne doktore Musulina i Repca da bar nešto pokušaju, iako su nam svi rekli da mu nema spasa. Oni su ga odveli u bolnicu, operisali ga, zakrpili i pomoću aparata ga održavali u životu. Bio sam mali i ne mogu da izbrišem te slike iz glave. Sve se nekako urotilo protiv nas, mama je umirala od raka, brat ležao u komi.
Gadi mu se i danas miris bolnice, jer je 22 dana bdio pored brata i molio se Bogu da Saša otvori oči.
- Onda je tata čuo za neku babu u Bačkom Jarku koja se bavi crnom magijom i nije mu ostalo ništa drugo nego da se uhvati za poslednju slamku. Otišao je tamo i saznao da su na Aleksandra bačene čini. Baba je samo rekla da potražimo duksericu sa prugama i da spalimo ono što je ušiveno sa unutrašnje strane. Otišli smo odmah u bratov stan i čim smo otvorili orman ugledali smo zeleni duks. Kada smo ga izvrnuli, crni konac u obliku krsta je zaista stajao odmah pored srca. Tata ga je spalio i posle 3-4 dana brat se probudio iz kome. Prozvali su ga fenomenom. Bio je klinički mrtav i niko mu nije davao ni promil šansi da preživi. Kroz nekoliko dana je normalno hodao i skroz se oporavio. Molili smo babu da nam kaže ko je bacio čini na Sašu, rekla je da zna, ali da ne sme da nam otkrije.
Lalatović ne da na sebe, dao bi život za porodicu i teško onome ko mu uvredi pokojnu majku:
- Ta žena je ostavila najveći trag na mene u mom životu. Žena koja je završila fakultet, žena koja je imala svoju biblioteku, obrazovana, mudra, inteligentna. U isto vreme prava domaćica, da nas okupa, opere, opegla, da nam spremi da jedemo, napravi kolače u vreme školskog odmora... Bila je doktorka u Tiršovoj, lečila decu. Svi moji drugari dolazili su kod nje po injekciju. Nažalost, obolela je od raka dojke, kasnije se to proširilo na kosti. I to njoj koja nikada u životu nije popila kafu i zapalila cigaretu. Imao sam tada 16 godina i to je ostavilo veliku traumu na mene. Sećam se kada sam sa tatom otišao poslednji put kod nje u posetu, ležela je na Zvezdari, doktori su nam rekli da neće još dugo. Sedeli smo pored njene postelje, ustali da krenemo, ona me je pozvala onim izmučenim glasom, zamolila me da se sagnem da mi nešto šapne. Jedva je izustila: „Sine, samo da znaš, mama tebe voli najviše na svetu.” Uspeo sam nekako da izustim „i ja tebe, mama”, otišao sam i nikada je više nisam video. Patim i dan-danas. Zato ne dam na sebe. Ne dam nikome da mi vređa majku. Poginuo bih i za Ivu, jer znam koliko je deci bitno da imaju majku pored sebe. Ako ne daj bože dođe do situacije da neko mora da ode sa ovog sveta, bolje da odem ja nego Iva. Deci je majka najvažnija u životu. Kao što je meni bila moja Dobrila.
Nije se još formalno razveo i trenutno ne razmišlja o novoj ljubavnoj avanturi:
- Nismo se Iva i ja ni svađali, više su drugi ljudi uticali na to da se nas dvoje udaljimo i na kraju raziđemo. Krivo mi je što su se mešali u naš brak i svi oni moraju da budu svesni da onaj gore sve vidi, sve meri i na kraju presudi po zasluzi. Deci je najteže jer će odrastati sa razvedenim roditeljima. Imam 40 godina, znam da će se desiti neka nova ljubav, desiće se i njoj. Možda ona već ima nekoga, ja to ne znam, ne živimo više zajedno. Čujemo se zbog dece, poštujemo jedno drugo i sutra bih život dao za nju. Iva će zauvek ostati u mom srcu. Iskreno, ne bih voleo da uskoro uđem u neku novu vezu. Bilo bi mi lakše da se prvo desi njoj, pa posle meni.
Eto, ni reč o Vučiću i politici. Gospodo, ovo je sportska priča.
- Voleo bih da se jednog dana oprobam u politici. Maštam o tome da budem na čelu države i da radim u interesu svog naroda. Žorž Vea nije samo predsednik Liberije. On je predsednik svih nas koji se bavimo fudbalom i koji se borimo protiv stereotipa da fudbaleri nisu sposobni za ozbiljne i odgovorne funkcije.
Nikad ne reci nikad!
Đukić ne zna šta ga je snašlo
- Đuka mi prija kao čovek, prosto me smiruje onim svojim odmerenim načinom izražavanja. Nekako se mentalitetom ne uklapa u ovo naše ludo podneblje. Ponekad mi ga bude žao. Igrali smo jesenas u Humskoj, bilo je 0:0. Ceo stadion me pljuje, ali baš me briga. Meni se i ne igra kada nema nekog da me vređa. Ali, slušam i ne verujem, vređaju i njega. On ih uveo u Ligu Evrope, prezimio u Evropi, ubacio Partizanu pare u džep, oni šta mu ne govore. Đuka, mučenik, ne zna šta ga je snašlo. Izuzetno ga cenim i smatram ga najboljim trenerom u Srbiji.
Stojke je morao da obuče majicu
- U Humskoj imam mnogo drugara. Ljudi pogrešno rezonuju i misle da ja mrzim Partizan. To su gluposti. Ja samo ne navijam za Partizan, što je sasvim normalno za nekoga ko je ponikao u Zvezdi. Ne mogu da mrzim kuću u kojoj su odrasli moji veliki prijatelji Ivić, Vukić, Delibašić, Ćirić, Duljaj... Oni su moja braća i ja bih za njih sve uradio. Da me probude u pola noći i da mi kažu da imaju problem, ja bih se polomio da im pomognem. Siguran sam da ni oni ne mrze Zvezdu. Tu su Iliev i Sale Ilić koje izuzetno poštujem. Sa Stojketom sam kratko igrao u Zvezdi, on je posle otišao u Zemun. Znate šta, ja moram da kažem nešto o Stojketu, a da me pogrešno ne shvatite. I nadam se da ga neću opet uvaliti u nevolje. On je izvanredan momak. Posle Nanta je imao veliku želju da se vrati u Zvezdu, ali tadašnje rukovodstvo je imalo druge ideje. I on je dečko otišao u Partizan. Da se razumemo, ja to nikada ne bih uradio. Nema tih para. On je procenio da je tako najbolje i ja ga potpuno razumem. Jedino što mu zameram je ona majica. Ali sam ubeđen da to nije bila njegova ideja. Mislim da su ga navijači uslovili „ako želiš da te prihvatimo, moraš to da napišeš i pokažeš”. Siguran sam sto odsto da je to uradio pod pritiskom. On je moj drugar i od mene će uvek imati apsolutnu podršku.
(Nebojša Petrović)
Izvor: Blic.rs
Post a Comment