Gorčin Stojanović piše za "Blic": Enfild - tu se fudbal igra na život i smrt, a i u Rimu ćemo sići s uma, ponovo
Kao što smo i očekivali: sišli smo s uma u sjajan dan, kao ono dvoje kod Sime Pandurovića, mada je dan bio, u stvari, veče, i bilo je kišno, ali trava je od toga zelenija. Tako je to na Enfildu, jer to je ludo mesto. Oduvek.
Pet je golova dao Klopov Liverpul, a dva Di Frančeskova Roma, i to uistinu beše svetkovina i to uistinu beše radost igre zvane fudbal u svoj svojoj punoći. Razlog tome svakako jesu ta dvojica trenera i njihove odluke da igraju utakmice onako kako takve utakmice valja igrati: kao da su posredi finala, bez primisli o tome kako ima i drugih dana osim ovog. Di Frančesko je svojima usadio potrebu da budu dostojni protivnici timu koji pred Kopom i pod Klopom igra bez ostatka - Benitezove godine zauvek su izbrisane ovom utakmicom. Je li Di Frančesko pogrešio? Sa stanovišta onih koji se obaziru i na sopstvenu senku - jeste; iz očišta takvih koji misle da je časno poginuti bolje nego se provući između kišnih kapi - ne da nije, nego i više od toga: prikazao je zašto je Roma u polufinalu Lige šampiona, a Barselona, recimo, nije. Naprosto, igra se fudbal, a to je luda igra. Kome je do uspeha i mira, neka ganja golf. Ili skokove u vodu.
Di Frančesko se uzdao u De Rosija i u Edina Dž. Prvi je bio pod opsadom, drugi odsečen. Osim u prvih dvadeset minuta i poslednjih desetak. U onom satu između, u kojem je Liverpul davao golove, pomenute dvojice nije bilo jer ih nije moglo biti zato što je posvuda bilo Milnera i, dakako, Salaha. Da je, kao što nije, ali kao što je mogla, Roma dala gol u prvih dvadesetak minuta, Enfild bi i dalje bio ludnica, ali drugačijeg tipa, zatvorenog.
A na izvestan način, i jeste bila. Jer, Liverpulov sat, onaj u kojem su padali golovi, bio je pokazna vežba iz evro-engleskog fudbala: pamet i brzina, nadahnuće i razum, u gotovo idealnom odnosu, zatvorili su mogućnost da se protivnik osovi na zadnje noge. Na pet-nula je izgledalo kako su, kao što veli stara pesma, ludaci zauvek preuzeli ludnicu: Milnera je bilo svuda, Firmina kad treba, Salaha tamo gde mu je mesto, a ni Lovren nije zaostajao, osim onda kad je Džeku omogućio gol. Klop je igrao onaj fudbal koji ga je i doveo u zaliv Mersi, ono, vratimo se Simi Panduroviću, „o(t)cepljenje“ od „muka, sumnje, vremena i sto rana“, onaj vid poezije kojom fudbal postaje onda kada mu se pristupi s ljudskim uverenjem kako je posredi svetkovina duha i tela, a ne praktičkog uma. Klopov kategorički imperativ da igra ima biti poštena u nameri i lepa u suštini, jest tačno ono što se na Enfildu i od Enfilda očekuje. Otud i stoji onaj natpis „Ovo je Enfild“, kao opomena: ovde se igra fudbal na život i smrt, ovde se krećemo između večite nade i stalnog očaja, ovde stanuje radost, ovo je pokretni praznik.
I to je jeste tako. Kretanje Liverpulovih igrača uvek je tlocrt oštrih vektora, stalna i sveprisutna ideja o brzini i snazi kao bazama za umeće, a ne obrnuto. Di Frančesko je pristao na tu igru, a, uostalom, i nije mogao drugačije i da je hteo. Džeko je dao svoj gol, kao što je to učinio i protiv Barselone, pa je onda došao i taj drugi, za istu nadu. Može li se dva puta zagaziti u istu reku, pa makar se ona zvala i Tibar? Verovatno ne može. Ali, može se hteti nemoguće, ono što biti ne može. Svetkovina se nastavlja, rimski će dan biti sunčan, a veče blago, i sići ćemo s uma ponovo.
A, da. Igrali su i Real i Bajern. Bila je to zanimljiva fudbalska utakmica, uzbudljiva, sasvim lepa. I ništa manje od toga. I ništa više.
(Gorčin Stojanović)
Izvor: Blic.rs
Post a Comment