"BLIC" U POSETI MILINKU PANTIĆU "Godina srpskog fudbala je 1991."
Iako se ime Milinka Pantića u Španiji izgovara s dubokim naklonom zbog neizbrisivog traga koji je ostavio u igračkim danima nastupajući za Atletiko, u Srbiji je ovaj 51-godišnji as pomalo zaboravljen. Bio je kovač duple krune sa “jorgandžijama” u sezoni 1995/1996, naredne i najbolji strelac Lige šampiona sa pet golova, ali je tokom karijere upisao samo dva meča za reprezentaciju. Da bude priznat u svojoj zemlji rođenom Lozničaninu čak nisu pomogla ni četiri pogotka koje je na “Nou kampu” spakovao Barseloni u četvrtfinalu Kupa kralja, a sada mu se slična situacija dešava i kao treneru.
Dirigovao je svim mlađim kategorijama Atletika, između ostalih bio deo stvaranja golmana Mančester junajteda Davida de Hee i napadača Čelsija Alvara Morate, šansu je dobio i sa B ekipom španskog velikana, čak se okušao u Azerbejdžanu i Kini, ali je Srbija ostala nema za njegov kvalitet.
“Blic” je posetio Milinka u Madridu, gde smo se uverili u njegov status božanstva na Pirinejskom poluostrvu, a tom prilikom pročešljali smo fudbalske teme uzduž i popreko.
- Madrid je moj dom jer, nažalost, kada dođem u Srbiju to uglavom bude nešto neprimetno, na odmor. Idem na pecanje, a to je i razumljivo pošto sam sa Drine. Naravno da bih voleo da sam i u svojoj zemlji priznat kao što sam u Španiji, ali šta da se radi - počeo je priču Pantić za naš list.
Srbija će konačno igrati na završnici velikog takmičenja?
- Pratio sam mečeve “orlova” na putu za Mundijal u Rusiji i presrećan sam zbog uspeha. Nismo odigrali loše u kvalifikacijama, ali i pored toga naš narod je nezadovoljan. Nama nikad ništa ne valja. Otišli smo kao prvoplasirani i šta više da tražimo od njih?! Nismo mi Brazil, Španija ili Argentina, nemamo u timu Lionela Mesija ili Kristijana Ronalda, pa da ciljamo “boginju”. Kakva je naša liga, o čemu mi pričamo? U meču sa Gruzijom samo je Vladimir Stojković bio iz šampionata Srbije. Moramo da budemo ponosni.
Mogu li “orlovi” da prođu grupu?
- Videli ste kako se našim košarkašima na Evrobasketu otvorio žreb, priželjkujem da se i fudbalerima dogodi tako nešto. Važno je da 1. decembra dobijemo grupu koja je iole normalna, ali me ne bi čudilo, kakve smo sreće, da dobijemo nekog strašnog rivala. Nikako ne bih voleo Špance jer su oni druga dimenzija, kao ni Argentinu prvenstveno zbog Mesija. Priželjkujem Francuze, s njima bismo mogli da izađemo na kraj. Ukoliko prođemo grupu, sve je moguće.
Reprezentacija je na Mundijalu, Partizan i Zvezda u Ligi Evrope?
- To je odlična stvar za srpski fudbal, pokazatelj svetlije budućnosti. Trebalo bi da iskoristimo pozitivnu energiju i da napravimo ozbiljnije rezultate. Daleko od toga da je ovo godina srpskog fudbala. To je bila 1991, kada je Crvena zvezda postala šampion Evrope. Tako nešto se nikada neće ponoviti. Mada, kakav je naš narod, verovatno ljudi u Srbiji očekuju da Zvezda ponovo osvoji Ligu šampiona i da igra sa Partizanom u finalu. Moramo da se osvestimo.
Pratite li svoj nekadašnji klub Partizan?
- Iskren da budem, ne pratim redovno partije crno-belih, ali pošto mi je Miroslav Đukić kao rođeni brat, onda pogledam poneku utakmicu. Smetaju mi povici navijača na račun trenera, ali u neku ruku i mogu da razumem. Partizan je veliki klub koji godišnje u domaćem prvenstvu odigra samo dve-tri velike utakmice, duele sa Zvezdom. Svaki neuspeh protiv malih klubova Superlige može da vas košta, pa otuda i takva skandiranja. Ti povici su deo našeg posla, a Đukić je toga svestan. Njegov ostanak će zavisiti od meča sa Skenderbegom, verujem da će iz svega izaći kao pobednik.
Može li Zvezda da iznenadi Arsenal u Londonu?
- Baš teško. Kada vam dođe Arsenal bez Ozila, Sančeza, Lakazeta i ostalih igrača, pomislite kako ćete dobro proći, kad ono... Onda kažete sebi bolje da smo igrali protiv najjačeg sastava jer oni manje trče. Iako je u fudbalu sve moguće, ne znam koliko je to realno.
Čija ekipa večitih rivala je bolja?
- Mislim da je Zvezda napravila bolju priču ove sezone. Partizanovac sam još od kada sam bio u stomaku, ali je Zvezdin tim malo bolji. Pogodili su sa strancima koji prave razliku, oni su se identifikovali sa crveno-belima i u svakom meču ginu za Zvezdin dres. Nisu to tipični plaćenici koji će da odrade posao. Onaj Rikardinjo manje-više, ali Donald, Boaći i Kanga me oduševljavaju.
Koje su vaše trenerske želje?
- Sigurno da bih voleo jednog dana da budem trener Partizana. Bio sam veliki partizanovac, ali kada sam potpisao za taj klub, neki ljudi su mi malo ubili tu ljubav. U to vreme mogao sam da budem i Pele, ali ne bih dobio priliku. Ono što bih takođe voleo je da budem kormilar Atletika. Tamo sam prošao sve kategorije i ostala je ta poslednja etapa. Ali fudbal je đavolska stvar.
Samo dva puta ste igrali za reprezentaciju?
- U to vreme na mojoj poziciji igrali su Dejo Savićević i Dragan Stojković Piksi, pa čak i Peđa Mijatović. Konkurencija je bila žestoka i ne znam da li mogu da budem realan. Mislim da su morali da me ispoštuju 1996. godine, kada sam bio najbolji igrač španskog prvenstva, a naredne i najbolji strelac Lige šampiona, ali vreme ne može da se vrati.
Antiću sve dugujem
Radomir Antić je imao veliki uticaj na vašu karijeru?
- On je 100 odsto uticao na mene. Bio sam talentovani klinac, a dok su drugi od mene tražili ono što nemam, Radomir je izvlačio najbolje stvari. Ne možete od igrača tražiti da uklizava i udara glavom u zid kada on to ne ume. Svim snagama se borio i zalagao za mene. Žao mi je što me u Partizanu nisu iskoristili na pravi način, ali je sudbina htela da se sa Antićem sastanem u Atletiku i ostvarili smo fantastične rezultate.
(Luka Dumeljić)
Izvor: Blic.rs
Post a Comment